Od Durmitora do Njujorka, priča jednog od najiskusnijih crnogorskih dugoprugaša
Nikšićki atletičar Veselin Petrušić (54) trčanjem se bavi već više od tri decenije. Nosilac je brojnih medalja na državnim prvenstvima još iz vremena SR Jugoslavije, bio je reprezentativac Crne Gore u krosu i planinskom trčanju, i aktuelni je rekorder Crne Gore na 30 kilometara.
Veselin je tri puta trčao maraton u Njujorku, a pored toga je učestvovao i na velikim maratonima u Madridu, Barseloni, Rimu, Luksemburgu i Parizu. Sve u svemu, čuveni Petro je crnogorski rekorder po broju istrčanih maratona (više od 60 trka), ali i poslednji prvak državne zajednice Srbije i Crne Gore na 100 kilometara. Trčao je i 120 polumaratona, od čega samo u poslednjih pet godina više od 50 trka na 21.1 kilometar!
Ukratko nam opišite trkačku karijeru, pogotovo u ranom periodu.
Zadovoljan sam dosadašnjom karijerom, u kojoj sam imao i uspona i padova. Imao sam i sreće, ako se to može nazvati tako, nisam bio sklon povredama. Učestvovao sam tri puta na Njujorškom maratonu i jednom na polumaratonu u Bruklinu. Mnogo sam ponosan na to jer je u vremenu 90-ih i početkom 2000-ih mnogo teško bilo otići van zbog svih dešavanja na našim prostorima. Duga čekanja za vize, garantna pisma, aplikacije. Sad je sve dostupno i lako je otići svuda samo ako imate finansijske mogućnosti. Jedan sam od rijetkih tada uspio da odem na Njujorški maraton, mislim jedne godine sa ovih prostora da smo bili samo Olivera Jevtić i ja.
Svaki trkač ima neke osnovne razloge zašto trči. Šta vas najviše pokreće tokom ovih 30+ godina?
Teško je to riječima opisati, trebalo bi mi mnogo da ta osjećanja u par riječi opišem i kažem šta mi je trčanje. Ta ljubav prema dugom trčanju me ispunjava, ne mogu zamisliti dan da ne treniram. Inače sam poznat kao čovjek koji ne pravi pauze i odmore. Često me i kritikuju kolege sa staze i govore „vazda mu malo trke”.
Mnogo toga ste postigli, ali postoji li još neki rezultat za koji osjećate da vam izmiče?
Žao mi je što nije bilo više maratona kao danas, da se trči i da se izabere što bi se reklo neka brza staza. Jer znam da sam mnogo više vrijedio u tom periodu od svog ličnog rekorda u maratonu (2:47h), tako da mi je ostala žal u karijeri zbog toga. A sigurno sam mogao i vrijedio oko 2:30-35 u tom momentu!
Koja je najteža trka koju ste trčali?
Najteža trka mi je ujedno bila i nepoznanica. Durmitorski prsten sam trčao 2009. godine, tada u organizaciji Hrvatskog planinskog kluba, oni su to organizovali kao preteču današnjeg trail trčanja. Nisam poznavao teren, lutao sam i nisam bio opremljen za takvu trku. Uglavnom, što bi rekli skapulao sam, nekako sam došao na cilj.
Da li i dalje osjećate pozitivnu tremu ili čak nervozu prije trke?
Naravno, vazda je prisutna trema i nervoza, ali pozitivna kod mene. To je tako, i ko god kaže da nema tremu ili nervozu, neku vrstu opterećenja pred trku, ne priča istinu. Meni je srećom ta nervoza ili trema pomagala i pomaže da dobro istrčim trke.
Koliko se trkačka zajednica u Crnoj Gori promijenila u odnosu na period kada ste vi počinjali da trčite?
Promijenila se i to mnogo na bolje, što se masovnosti tiče. Kad sam ja počinjao, nije nas bilo desetak u Crnoj Gori koji smo trčali maratone, a od toga je bilo nas 90 posto iz Nikšića. Na to sam izuzetno ponosan, da smo mi Nikšićani ti koji su u Crnoj Gori začetnici maratonskog trčanja. I ljudi prije mene i moji drugovi, moram pomenuti Miletu Božovića, Jovana Dragovića, Miletu Čavića, Draga Musića (rekordera države u maratonu), braću Bulajić, Dragoljuba Koprivicu i naravno našu olimpijku Slađanu Pejović. Sve je to naš grad dao crnogorskoj atletici! Sve je tu bilo što se tiče dugih pruga!
Šta vam se posebno sviđa, a šta baš i ne, kada su u pitanju mlađe generacije trkača?
Sviđa mi se što se omasovilo trčanje, srce mi je puno kad vidim našu Trebjesu punu trkača. Ne sviđa mi se što svi hoće odmah i sve. Samo strpljenje i upornost pobjeđuju na kraju, a to zahtjeva trčanje. Bez toga atletika ne bi bila to što jeste: kraljica sportova.
Ako biste mogli da podijelite samo jedan savjet sa zajednicom dugoprugaša u Crnoj Gori, koji bi to savjet bio?
Kad se odluče da se bave trčanjem i treningom uopšte, da prvo i osnovno slušaju svoj organizam, da smanje internet i da previše ne vjeruju onome što pišu i što im obećavaju samozvani treneri. Čast pravima koji iza sebe imaju rezultate, ali svaki organizam je priča za sebe i ne prija svakome isto!